Neka čovek bude dostojan Andjela
čiji mač ga čuva
otkad ga je rodila ona Ljubav
što pokreće sunce i zvezde
do Poslednjeg Dana u kome odjekuje
gromovita truba.
Neka ga ne odvuku u crvene kuće bluda
ni u palatu što ih oholost sazda
ni u nerazborite krčme.
Neka ga ne pokolebaju preklinjanja
ni sramota plača
ni prekomerna nada
ni sitna lukavstva straha
ni prenemaganje lakrdijaša
onaj Drugi ga gleda.
Neka upamti da nikada neće biti sam.
Na belom danu ili u tami
neprestano ogledalo ga potvrdjuje
neka njegovo staklo suza ne zamuti.
Horhe Luis Borhes
