Miris zara

                                                           
 

 Pun je mesec nad nebeskim svodom nebrojanih zvezda, zbijenih jedno uz drugo ocima uprtim u daljine iznad, ka lelujanju mnostva iskrica u noci kao pokreti koraka u plesu zivota sto se na vetru  poigrava., prenoseci glasove iz mraka stihove nebeskih ptica.

Toplo je, ogrnuti jedno u drugo osluhuju Guuu Guuu Guuuu u dubokoj tisini sebe.

Period izmedju ocekivanja  od nepoznatog, vremenu od svitanja do budjenja dana u polusnu na oprezu od noci, cekajuci noc mirisljavu od zara!

Ruzicasti slonovi i staza misli

Svakim danom, dobro znanim putevima prolaze kroz djunglu ruzicasti slonovi, praveci od svojih ogromnih nogu duboko utabanu siroku stazu od istih misli. Staza misli ruzicastih slonova.
Ruzicasti lelujavi slonovi jedan za drugim prolaze snazno podupiru zemlju pod kojom hodaju, da bi ti putevi od misli vremenom postali bestravno i neplodno tle, nalik prasini. Ogoljenoj zemlji. Naokolo zivot buja, carstvo djungle i nepreglednih svetova sa bezbedne visine belorepi majmuni ih gadjaju i uz dreku pozdravljaju ali Oni uvek istom stazom istih misli nastavljaju, koju su im ostavili preci  od prapocetka velikih krda i najveceg medju njima, velikog Bu Ru slona. Niko jos od tada od svih tih generacija sto su prosle ne usudjuje se da prodju van puta istih misli iste staze svakog dana. Poseduju znanje te staze i svakog krivudavog pravca, neprestano ponavljajuci isto u svojim ruzicastim mislima.Skrenu  jednom sa staze mali slonic iz velikog krda, bese Dambo tako su ga zvali....i odmah napravise film.

Ruzicasti slonovi i i buket ruzicastih jorgovana za velikim drvenim stolom.

Opasnost od recenog, opasnost od nerecenog . Opasnost od reci koje se leprsaju na vetru, nestalne i promenljive kao odraz ljudskog bica.
 Strah od sebe, upotrebom reci. Upotrebom reci ili duzih recenica...u prisustvu lazi ili istine, samog sebe.Spoznaja nesavrsenosti..i nemanja nacina .za....
Cutanje kao izraz, zadrzavanja u sebi. Opet nemamo jezik da bi cutali i usta da ne bi otvarali ili su samo sluzila kod primitivnih ljudi za unosenje hrane u stomak.Mozda teskoba u nerecenom pravi problem u stomaku jer stomak iz sebe nije svu nelagodnost svario i iz sebe izbacio.

Miris Jorgovana

                                                             

                                              

Buket svezih,malo pre ubranih, ruzicastih jorgovana sa obliznjeg proplanka, za drvenim stolom, nacickani jedan do drugog u jednostavnoj porculanskoj casi za drvenim stolom.

Na hiljade njih, sitnih ruzicastih cvetova koji se njisu otvorivsi se prema meni,odjednom gledaju u mene, svojim ruzicastim laticama, posmatraju i zavode, plesu predamnom u svojoj ruzicastoj nagoti raskosi lepote. Svoj vrat izduzujem, prilazim sto blize mogu, nosem ih dodirujem, utonuvsi u boju upijajuci miris iz praiskonske sume stvaranja koji dopire u mene.
Sklad u trenutku, jedinstva mirisa u nozdrvama i boja u ocima u jednom, u meni. Dok ih hipnotisano posmatram,u trenutku osluhnuh zenski glas, davajuci odgovor od mnostva ljudi za stolom``ja ne znam nista o hipnozi` .  Samo me je dotakla ta recenica nespustajuci pogled sa jorgovana i nezeleci da odem iz tog buketa.Utonuo u njihovu tisinu bez ikakvih misli, dok me ostali ljudi posmatraju. Bas me briga, nalazim se u buketu cveca, medju nama nestalo je razdaljine piljim u njih,njisemo se i dodirujemo, rasprskavamo u ruzicasto, tamo sam otplovio sa njima u sebe. Do jednog kutka ...bez potrebe reci, bez potrebe misli...bez ikakvih potreba,osim prisustva u ovom trenutku stvaranja, necega drugacijeg, sto bas i nerazumem ali za trenutak osetimo da postoji. Slike nestvarnog prikaza zivota gube smisao i nestaju u odgovoru. Ne znam! Koji je stvarni zivot ovaj sto ti se sad desava ili onaj sto si navikao da jeste.Ne znam ali hvala bogu da znam da ne znam, ali ne mogu sada o tome, zelim da se prepustim cvetovima....mirisu..bojama... koji...lete...

Da, i Oni i sve ima svoj vek trajanja, pa cak i ti mali cvetovi, koji mi izgledaju neprolazni u svojoj lepoti u ovom trenutku, vecnosti jer nase zajednicko prisustvo traje,mereno sekudama ka beskonacnost. Cvetovi ne umiru! Zive i vecni su......zaranjajuci glavu , udisuci tiho u njih....

Svo nase znanje u kojem se  krijemo koga se ne zelimo odreci iz straha od Ne znam,  nestalo iscilelo u tisini dara trenutka.

Podigoh glavu ,  pomislih dok mi je brujala tisina, stvarno ne znam ali...zamirisase jorgovani...

``Ovde je neko danas bio, za drvenim stolom u buketu ruzicastih jorgovana, i to nije laz!``