Izbor

Da , našao se pred kapijom, sam...Kljucar je naspred njega....na ledjima Tovar...težak je i oduzima dah.
Ah napokon, dosao si. Jesam i stojim pred tobom.
Ako si....da zavirim šta sve  ima,...pun Tovar izgovora, raznih svega i svačega tu ima a jeste težak i usporava hod.
Sada si pred ulazom, kako ćes snjim, skini ga....kuc kuc pred vratima....ostavi isped.
Lakse je bez njih. Ostavi meni da ti ponesem. Ionako su sve karte od nasih partija kod mene.
Što izgubljenih sto dobijenih. Ko će ga znati šta je pobeda a šta poraz.
Sada stojim pred tobom kao svoj izbor.
I bilo je vreme, puno se po šumi razvlačilo i da te drugi dovode.
Možda si hteo da izgubiš sve partije...možda....ko će znati namere i ćega su one deo.
Da je bilo drugaćije izgovor bi iz onog djaka progovorio i mogućnost odlaska podignute glave, verujući u svoj izgovor.
A dali smo ti puno protivnika a i nju čvorićem vezanu, što palminim uljem podmazujete, redovno.
Sve što si želeo, dobio si i prihvatio si al niko nije pretpostavljao da ce do kraja stići  i poruku od deda mraza cekati.
I sada u teškoj vreći što stoji, poklanjaš mi tvoje izgovore, kao zadnju kartu
spasa od samog sebe i drugih. Mora da si lud!
A kako ući sa tolikom vrećom.
Pošteno je, ulazi se bez vreće.
Šta god uradili dobro je....
Sada pišeš ranije i nisi baš.... Da, pustio sam druge. Šta god da sam napisao javio bi se odnekud....
A moglo je drugaćije...da al je vreme pojelo....da se rasteretimo onog što je u vreći ....
Dobro, kud god da si krenuo znaj da je kod mene...lakse je i kome vise treba...
Onaj tvoj što je navikao...ni on vise neće a drugi se uplašili i rekli stop.
I vreme je. Da vreme je.
I vreme je dato, kada si odaslao poruku pitanjem ko si?
Vratilo se u jednom obliku u kome si se prikazao i ne postoje izgovori.
A moglo je lepse....
Da moglo je...puno lepse....ili nije trebalo.....
Sam donosi svoj izbor iz znacenja datog.
Sta god uradio dobro je..... sta god uradili dobro je.....

 

U suprotnom pravcu vetra,sudbine.

Svetlucavi dugmici

Tanke niti svetlosti, probijaju se kroz roletne, nagovestaj budjenja dana. Pesma ptica kao veznik zore i dana, medju njima jedan cudan, mutirajuci glas.
Ustajem i sasvim slucajno nailazim na polutvorenu knjigu u cijim stranicama stoji napisano, otpilike da...``Mi u kavezu cuvamo slavuje da bi slusali njihov poj.A ko jos cuva vrane?`` Posto spada u istu grupu ptica , pomalo me opeku reci, Omiljenog.
Da, neobican glas pozdravlja prisutvo, posmatrajuci jutarnje rastezanje i umivanje...Ah, ko je to zaspao na novom jastuku a danima je trazen na mestu gde je pre bio. Sta ti je navika, zar znaci da i pticiji rod boluje od tih ljudskih bolesti?.
Hej, nemoj da mi diras dugmice po kosulji, znam da volis svetlucavo...Hajde, pustam te , rasiri krila i dobro se istegni, okretom pokazujuci telo.
Da jeste, jutro je i lepo je . Osluhujemo zvukove prostora u tisini jos neupraljane, dok grad spava,od zaglusujuce buke auspuha, ljudi i zelja.... Koliko glasova izmesanih, voda nosi one od preko iza sume...iz divljine, slusa i trazi!
Opet mi se zavlacis pod kosulju...Stani zacas, dogovorili smo se da vise nema lake lovine. Sestre koje posmatras u oku, cije glasove cujes i zovu te, nauci tajne i pridruzi se...Polako.....Opet si na ramenu sa jednog na drugo skakuce...na trenutak staje i cavrlja, umilno unoseci u lice, sebe. Ha, znam sta hoces ......golicas me po obrazima....Uh...stani zacas...sacekaj....Ooo gladna si , da jesi... hrana u ustima...hajde polako negrizi....Ti, mala varalice!
Da, Omiljeni , morao sam demantovati , nije sve u poju pesme slavuja, nesto je veliko i u igri svrake.

Pisanje zivota snom. 

Miris zara

                                                           
 

 Pun je mesec nad nebeskim svodom nebrojanih zvezda, zbijenih jedno uz drugo ocima uprtim u daljine iznad, ka lelujanju mnostva iskrica u noci kao pokreti koraka u plesu zivota sto se na vetru  poigrava., prenoseci glasove iz mraka stihove nebeskih ptica.

Toplo je, ogrnuti jedno u drugo osluhuju Guuu Guuu Guuuu u dubokoj tisini sebe.

Period izmedju ocekivanja  od nepoznatog, vremenu od svitanja do budjenja dana u polusnu na oprezu od noci, cekajuci noc mirisljavu od zara!

Ruzicasti slonovi i staza misli

Svakim danom, dobro znanim putevima prolaze kroz djunglu ruzicasti slonovi, praveci od svojih ogromnih nogu duboko utabanu siroku stazu od istih misli. Staza misli ruzicastih slonova.
Ruzicasti lelujavi slonovi jedan za drugim prolaze snazno podupiru zemlju pod kojom hodaju, da bi ti putevi od misli vremenom postali bestravno i neplodno tle, nalik prasini. Ogoljenoj zemlji. Naokolo zivot buja, carstvo djungle i nepreglednih svetova sa bezbedne visine belorepi majmuni ih gadjaju i uz dreku pozdravljaju ali Oni uvek istom stazom istih misli nastavljaju, koju su im ostavili preci  od prapocetka velikih krda i najveceg medju njima, velikog Bu Ru slona. Niko jos od tada od svih tih generacija sto su prosle ne usudjuje se da prodju van puta istih misli iste staze svakog dana. Poseduju znanje te staze i svakog krivudavog pravca, neprestano ponavljajuci isto u svojim ruzicastim mislima.Skrenu  jednom sa staze mali slonic iz velikog krda, bese Dambo tako su ga zvali....i odmah napravise film.

Ruzicasti slonovi i i buket ruzicastih jorgovana za velikim drvenim stolom.

Opasnost od recenog, opasnost od nerecenog . Opasnost od reci koje se leprsaju na vetru, nestalne i promenljive kao odraz ljudskog bica.
 Strah od sebe, upotrebom reci. Upotrebom reci ili duzih recenica...u prisustvu lazi ili istine, samog sebe.Spoznaja nesavrsenosti..i nemanja nacina .za....
Cutanje kao izraz, zadrzavanja u sebi. Opet nemamo jezik da bi cutali i usta da ne bi otvarali ili su samo sluzila kod primitivnih ljudi za unosenje hrane u stomak.Mozda teskoba u nerecenom pravi problem u stomaku jer stomak iz sebe nije svu nelagodnost svario i iz sebe izbacio.

Miris Jorgovana

                                                             

                                              

Buket svezih,malo pre ubranih, ruzicastih jorgovana sa obliznjeg proplanka, za drvenim stolom, nacickani jedan do drugog u jednostavnoj porculanskoj casi za drvenim stolom.

Na hiljade njih, sitnih ruzicastih cvetova koji se njisu otvorivsi se prema meni,odjednom gledaju u mene, svojim ruzicastim laticama, posmatraju i zavode, plesu predamnom u svojoj ruzicastoj nagoti raskosi lepote. Svoj vrat izduzujem, prilazim sto blize mogu, nosem ih dodirujem, utonuvsi u boju upijajuci miris iz praiskonske sume stvaranja koji dopire u mene.
Sklad u trenutku, jedinstva mirisa u nozdrvama i boja u ocima u jednom, u meni. Dok ih hipnotisano posmatram,u trenutku osluhnuh zenski glas, davajuci odgovor od mnostva ljudi za stolom``ja ne znam nista o hipnozi` .  Samo me je dotakla ta recenica nespustajuci pogled sa jorgovana i nezeleci da odem iz tog buketa.Utonuo u njihovu tisinu bez ikakvih misli, dok me ostali ljudi posmatraju. Bas me briga, nalazim se u buketu cveca, medju nama nestalo je razdaljine piljim u njih,njisemo se i dodirujemo, rasprskavamo u ruzicasto, tamo sam otplovio sa njima u sebe. Do jednog kutka ...bez potrebe reci, bez potrebe misli...bez ikakvih potreba,osim prisustva u ovom trenutku stvaranja, necega drugacijeg, sto bas i nerazumem ali za trenutak osetimo da postoji. Slike nestvarnog prikaza zivota gube smisao i nestaju u odgovoru. Ne znam! Koji je stvarni zivot ovaj sto ti se sad desava ili onaj sto si navikao da jeste.Ne znam ali hvala bogu da znam da ne znam, ali ne mogu sada o tome, zelim da se prepustim cvetovima....mirisu..bojama... koji...lete...

Da, i Oni i sve ima svoj vek trajanja, pa cak i ti mali cvetovi, koji mi izgledaju neprolazni u svojoj lepoti u ovom trenutku, vecnosti jer nase zajednicko prisustvo traje,mereno sekudama ka beskonacnost. Cvetovi ne umiru! Zive i vecni su......zaranjajuci glavu , udisuci tiho u njih....

Svo nase znanje u kojem se  krijemo koga se ne zelimo odreci iz straha od Ne znam,  nestalo iscilelo u tisini dara trenutka.

Podigoh glavu ,  pomislih dok mi je brujala tisina, stvarno ne znam ali...zamirisase jorgovani...

``Ovde je neko danas bio, za drvenim stolom u buketu ruzicastih jorgovana, i to nije laz!``

Zvezda u meni?...

Tajna sa bezbroj pitanja.
Univerzum.Različito posmatran.Različiti uglovi.
Istost samo u pitanju.Istina i sloboda,kao zlatne niti ljudskog duha.
Ka kojoj tački?Trenutku,promenljivom i neuhvatljivom.Kako?
Sa nadom,onom koja je ostala na dnu mitske Pandorine kutije,koja nije pasivno očekivanje,već otvorenost uma za moguće a različito od stvarnog.
Koren!Koji iz ljubavi neba i zemlje,u istkanoj mreži sveta,rukama umetnika,dokazima naučnika,idejama filozofa i mistika svih vremena,ponudio Put iz haosa pretvaranjem mogućeg u stvarno,- put težnje.
Gledajući ozvezdano nebo i u sebe,nevidljivom svetlošću uma - tragam...u beskraju oko sebe i beskonačnosti uopšte...

Tragovi do...

Traganjem po tragovima ,do trijumfa volje,u nepokolebljivosti,zaobilazeći u širokom luku demone prosečnosti,u grozničavoj viziji sveta ili bar okruženja,bez laži,prevare i manipulacije.
Da li će želja ,iz magijskog tkanja mojih koraka u hibridnom iskustvu stići do cilja?
Koraci u kako neko kaže,glagolskom obliku neizvesnosti,naći će se na ovim stranama