Svakim danom, dobro znanim putevima prolaze kroz djunglu ruzicasti slonovi, praveci od svojih ogromnih nogu duboko utabanu siroku stazu od istih misli. Staza misli ruzicastih slonova.
Ruzicasti lelujavi slonovi jedan za drugim prolaze snazno podupiru zemlju pod kojom hodaju, da bi ti putevi od misli vremenom postali bestravno i neplodno tle, nalik prasini. Ogoljenoj zemlji. Naokolo zivot buja, carstvo djungle i nepreglednih svetova sa bezbedne visine belorepi majmuni ih gadjaju i uz dreku pozdravljaju ali Oni uvek istom stazom istih misli nastavljaju, koju su im ostavili preci od prapocetka velikih krda i najveceg medju njima, velikog Bu Ru slona. Niko jos od tada od svih tih generacija sto su prosle ne usudjuje se da prodju van puta istih misli iste staze svakog dana. Poseduju znanje te staze i svakog krivudavog pravca, neprestano ponavljajuci isto u svojim ruzicastim mislima.Skrenu jednom sa staze mali slonic iz velikog krda, bese Dambo tako su ga zvali....i odmah napravise film.
Ruzicasti slonovi i i buket ruzicastih jorgovana za velikim drvenim stolom.
Opasnost od recenog, opasnost od nerecenog . Opasnost od reci koje se leprsaju na vetru, nestalne i promenljive kao odraz ljudskog bica.
Strah od sebe, upotrebom reci. Upotrebom reci ili duzih recenica...u prisustvu lazi ili istine, samog sebe.Spoznaja nesavrsenosti..i nemanja nacina .za....
Cutanje kao izraz, zadrzavanja u sebi. Opet nemamo jezik da bi cutali i usta da ne bi otvarali ili su samo sluzila kod primitivnih ljudi za unosenje hrane u stomak.Mozda teskoba u nerecenom pravi problem u stomaku jer stomak iz sebe nije svu nelagodnost svario i iz sebe izbacio.
